ЗЕМЉА ЈЕ СВИМА МАЈКА

Поглавица Сиетла - Бик који седи

Амерички председник Абрахам Линколн, понудио је 1854. године индијанцима да држава откупи сву њихову земљу, а за узврат је обећао да ће им оставити резервате. Поглавица Сиетла, Бик који седи, одговорио је америчком председнику Линколну.

Овај одговор Бика који седи, једног од највећих људи у историји Америке, узет је као полазна тачка у организовању свих покрета за заштиту животне средине.

Како се може продати или купити небо и топлина земље? Тако нешто нам је сасвим страно. Ми нисмо власници свежег ваздуха и бистрине воде.

Па како их можете купити? Сваки је делић ове земље свет мом народу. Сокови у дрвећу дрожети су сећањима на црвеног човека. Земља је мајка црвеног човека. Део смо те земље и она је део нас. Мирисаве траве су нам сестре. Јелен, пастув и велики орао, браћа су нам.

Стеновити врхови, сочни пашњаци, топло понијево тело и човек, све припада истој породици. Када велики поглавица из Вашингтона шаље свој глас да жели да купи нашу земљу, превише од нас тражи. Велики поглавица поручује да ће нам наћи место на коме ћемо лепо живети.

Он ће нам бити отац, ми њему деца. Размотрићемо ту понуду да купите нашу земљу. Али то неће бити лако. Ова нам је земља света. Реке носе наше кануе, хране нам децу. Прода мо ли вам ову земљу, морате се сетити и учити своју децу да су реке наша и ваша браћа. Зато рекама морате пружити доброту какву бисте брату пружили. Знамо да нас бели човек не разуме. Њему је један део земље исти као и било који други. Он је странац што дође ноћу и узме земљи све што му треба.

Земља му није брат, већ непријатељ. Када је покори, он креће даље. Оставља за собом гробое својих отаца и не мари због тога. Одузима земљу својој деци и није га брига. Гробови његових отаца и земља што му децу роди, остају заборављени.

Према мајци земљи и према брату небу односи се као према стварима што се могу купити, опљачкати, продати попутг стоке или сјајног накита. Његова ће похлепа уништити земљу и за собом оставити пустош. Наш се начин живота разликује од вашег. Од погледа на ваше градове црвеног човека заболе очи.

У градовима белог човека, нема мирног кутка. Нема места на коме би се чуло отварање листа у пролеће, или дрхтај крила мушица. Можда зато што сам дивљи, једноставно не схватам. Бука ми вређа уши. Шта вреди живот ако човек не може чути крик козорога, или ноћн препирку жаба у бари? Највеће богатство црвеног човека је ваздух.

Све живо дели исти дах – животиња, дрво и човек. Свима је тај дах потребан. Бели човек као да не опажа ваздух који удише. Попут неког ко је, дуго на самрти, имун је и на смрад. Продамо ли вам земљу морате се сетити да нам је ваздух драгоцен, да ваздух дели свој дух са свим животом који одржава.

Ако вам продамо земљу морате је чувати као светињу. Као место на коме ће и бели човек моћи да удахне ветар заслађен мирисом пољског цвећа. Што снађе земљу снађе и његову децу. Пљује ли човек на земљу, пљује на себе самог. Све је у међусобној вези, као што је породица крвљу сједињена. Све је повезано! Није човек творац ткачнице живота, већ је само влакно у њој. Шта учинити са ткацницом, чини и са собом.

Чак ни бели човек, чији Бог иступи и говори са њим као пријатељ са пријатељем, неће избећи заједничку судбину. Можда смо ипак браћа? Видећемо. Оскврнавите ли земљу, као да сте презрели њеног створитеља.

извор: Еванђелист

Komentari su zatvoreni.

Poziv na saradnju
Eco Media Center - ekološki veb portal Vas poziva da pošaljite Vašu eko fotografiju, tekst i/ili video zapis na: www.ecomediacenter.com